Србија, или званично Република Србија, континентална је држава која се налази у јужној Европи, већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Главни град је Београд. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Републиком Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином.
Историја Србије у политичко-историјском смислу обухвата период од досељавања Срба на Балкан у VII веку до данас, а у географско-историјском смислу и целокупну историју територије данашње Србије пре досељавања Срба. Пре сеобе на Балкан, Словени су се населили у Панонску низију (укључујући северни део данашње Србије - Војводину). Насељавање Словена на Балканско полуострво отпочело је у 6. веку пљачкашким упадима Словена насељених на левој обали Дунава у Византију, а окончало се трајњим насељавањем великог броја Словена на Балканско полуострво, закључно са доласком Срба и Хрвата у првој половини 7. века. Процес позиционирања појединих племена и словенских група унутар полуострва трајао је још цела два века и окончан је крајем 8. и почетком 9. века када се јављају и прве државе код Балканских Словена. Сматра се да је насељавање Срба на Балкан отпочело након пропасти опсаде Цариграда 626. године и да се окончало пре смрти византијског цара Ираклија 641. године. Према наводима византијског цара Константина Порфирогенита (913—959) у спису „О управљању Царством“ (лат. De administrando imperio), „Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели, насељених са оне стране Турске (Угарске), у крају који се код њих назива Бојки (Бојка), где им је у суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска, она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле ови Срби од давнине настањени“. Цар Порфирогенит такође додаје: „Пошто су два брата наследила од оца власт над Србијом, један од њих преузевши половину народа, пребегне Ираклију, цару Ромеја“. Иако није тачно утврђено где се налазила ова прапостојбина Срба позната као Бојка или Бела Србија, једна од претпоставки је смешта у земљу Лужичких Срба у данашњој источној Немачкој, док су „два брата која су наследила од оца власт над Србијом“ према неким мишљењима били синови кнеза Дервана, који је владао земљом Лужичких Срба у 7. веку. Србија постаје краљевина за време владавине Милана Обреновића 1882. године. Велики удео у успесима српске политике тог времена имао је Никола Пашић, председник Владе Краљевине Србије. Током Балканских ратова 1912—1913. године, Србија проширује своју територију на југ и укључује подручје Санџака (Рашку), Косово и Македонију. Србија је привремено контролисала и северне делове данашње Албаније, али је морала да их уступи новоствореној албанској држави. Током Првог светског рата (1914—1918), Србију окупирају снаге Централних сила, а српска војска се повлачи из земље. Након пробоја солунског фронта 1918. године, српска војска ослобађа Србију, као и друге српске и југословенске земље којима је до тада владала Аустроугарска. У новембру 1918. године, пре стварања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, Србији се прикључују Срем, Банат, Бачка и Барања и Црна Гора и тако проширена Србија потом улази у састав нове југословенске државе.